Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Za­i­sta ne vi­dim raz­lo­ga da u le­ga­tu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća ne­ma uli­ce s nje­go­vim ime­nom, pa i spo­me­ni­ka čo­vje­ku ko­ji je, zvu­či pa­ra­dok­sal­no, vi­še šte­te na­nio Sr­bi­ji svo­jim od­la­skom s vla­sti, ne­go­li dok je go­spo­da­rio ovom ša­kom grob­ne bal­kan­ske ze­mlje!
Jer, re­al­no, šta je za­pra­vo Sr­bi­ja od 5. ok­to­bra 2000. do te­sta­ment jed­nog od nje­nih naj­ve­ćih za­du­žbi­na­ra ko­ji po­či­va pod po­ža­re­vač­kom li­pom jed­na­ko ko­li­ko i u be­o­grad­skim po­li­tič­kim “bal­va­ni­ma”, bez iz­u­zet­ka?!
De­ce­ni­ju i ku­sur smo se igra­li ne­ka­kve de­mo­kra­ti­je ko­ja je do­bra­no li­či­la na bor­bu pro­tiv si­ste­ma vla­da­vi­ne ko­ju je us­po­sta­vio Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić me­to­dom vla­da­vi­ne Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, ko­ja se u bez­ma­lo svim seg­men­ti­ma po­ka­za­la kao sa­vr­še­no re­še­to ko­jim va­lja pla­ši­ti meč­ku dok me­đe­di za­vr­ša­va­ju kom­bi­na­ci­je njoj iza le­đa!
Kad su od sil­ne de­mo­kra­ti­je po­če­le da nas bo­le sla­bi­ne, jer u tom por­ni­ću B pro­duk­ci­je za nas ni­je bi­lo dru­ge ulo­ge do du­ble­ra Te­re­ze Or­lov­ski, za­va­pi­li smo za po­li­tič­kim ki­ro­prakti­ča­ri­ma ko­ji su nu­di­li gra­tis tret­man vra­ća­nja pr­šlje­no­va, ne na­po­mi­nju­ći da to či­ne fo­snom, a ne ma­sa­žom, ali su obe­ća­va­li da je ta fo­sna ujed­no i mo­stić ko­jim će­mo pre­ko­ra­či­ti po­to­čić ko­ji nas je di­je­lio od oba­le bla­go­sta­nja i ora­ni­ca u ko­je da ba­ciš ko­špi­cu šlji­ve ro­di re­kor­dan pri­nos Vu­li­na i nje­mu na­lik!
Mo­stić se, da­bo­me, vre­me­nom is­po­sta­vio jed­nak ono­me iz “Ma­ra­to­na­ca” pre­ko ko­jeg bi Vu­čić pro­tje­rao auto­bus da se on pi­ta...
I po­čeo je da se pi­ta, i pre­vi­še, do te mje­re da je po­čeo da pi­ta is­klju­či­vo se­be i od­go­va­ra is­klju­či­vo se­bi, po­vre­me­no čak i kri­ti­ku­ju­ći se­be što ni­je po­slu­šao se­be već je na­iv­no pri­hva­tio sa­vjet se­be da po­ne­kad po­slu­ša i ne­kog osim se­be, ali već je bi­lo pre­ka­sno- Sr­bi­ja se pre­tvo­ri­la u nje­gov eho, s ko­jim se, uz­gred, ne sla­že uvi­jek, ali mu ne spo­ri pra­vo na mi­šlje­nje...
Uz nje­ga su, na­rav­no, išli i oni, eki­pa pro­hu­ja­la s vi­ho­rom i vra­će­na s bu­rom- ka­ma­ri­la de­spe­ra­do­sa de­ve­de­se­tih pot­po­mog­nu­ta tre­će­po­ziv­ci­ma 5. ok­to­bra ko­ji su u me­đu­vre­me­nu shva­ti­li da je pad Mi­lo­še­vi­ća za­i­sta ne­što naj­bo­lje što je mo­glo da se do­go­di Sr­bi­ji, jer se u su­prot­nom ne bi do­go­di­li oni s ovi­ma ko­ji su tog istog da­na pri­dr­ža­va­li Slo­bu da ne po­sr­ne, ili da ba­rem ne pad­ne na njih...
Da­kle, da­nas ima­mo Sr­bi­ju po mje­ri de­mo­kra­ti­je i re­for­mi ko­je je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić sa­ti­rao do te mje­re da bi naj­vje­ro­vat­ni­je li­či­la na Sr­bi­ju da­nas da je ostao na vla­sti!
Ima­mo Sr­bi­ju u ko­joj sa­mo nje­ga ne­ma­mo, dok je “oža­lo­šće­na po­ro­di­ca” na oku­pu, baš ka­ko je te­sta­men­tom za­vje­štao i za­vje­to­vao ih, osta­vlja­ju­ći im u ama­net da se ogra­de od nje­ga i sve­ga što je či­nio dok ne shva­te da su se ogra­di­li nji­me i da či­ne isto­vjet­no što i on, uz ko­ju ni­jan­su si­ve ma­nje.
Pa, za­što on­da ne uli­ca i spo­me­nik?!
To su tek ple­ha­na ta­bla i ne­što mer­me­ra- ni­šta na­spram onog što je se­bi po­di­gao za ži­vo­ta: go­mi­lu me­di­o­kri­te­ta, li­ce­mje­ra, uvo­zni­ka i di­stri­bu­te­ra ma­gle, la­žne opo­zi­ci­je i vla­sti na ba­te­ri­je, pre­va­ra­na­ta i hoh­šta­ple­ra!
Ne­ma ve­ćeg spo­me­ni­ka Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću od 6. ok­to­bra i po­to­njih go­di­na ko­je su pi­ta­nje uli­ce i bi­lje­ga uči­ni­li to­li­ko bez­lič­nim da je to naj­ma­nje što mu Sr­bi­ja “du­gu­je”!
I ne, ni­je nje­go­va po­li­ti­ka bi­la to­li­ko bo­lja, ka­ko da­nas ne­ki na­ri­ču, već su sve po­sle bi­le to­li­ko lo­ši­je da “Vi­di­mo se u či­tu­lji” dje­lu­je kao “Koc­ki­ca” u od­no­su na ove da­ne ka­da u či­tu­lji mo­že­mo da vi­di­mo se­be za ži­vo­ta, a umr­log ži­vljeg ne­go ikad!
Re­koh, ti­je­lo je mo­žda pod po­ža­re­vač­kom li­pom, al’ dje­lo je Sr­bi­ja- po­stav­ka na otvo­re­nom umjet­ni­ka na­iv­ca Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća!
P. S. Za one ko­ji će re­ći: ba­rem nas vi­še ne pre­mla­ću­ju, ne­ma ra­to­va i ni­smo pod sank­ci­ja­ma raz­mi­sli­te po­no­vo- da li se bez udar­ca osje­ća­te pre­mla­će­no, bez is­pa­lje­nog met­ka ubi­je­ni u po­jam, bez sank­ci­ja us­kra­će­ni za sve, se­be po­naj­vi­še?